Les Croates et l'Empire ottoman

http://dicocroate2.over-blog.com/categorie-11179800.html
Samedi 7 novembre 2009 6 07 /11 /Nov /2009 12:19
La période turque
Les Croates et l'Empire ottoman

Quelques réflexions sur leurs rapports
La période dite "turque" de l'histoire croate a commencé vers 1400 avec les incursions des Akinci ottomans mais aussi avec la participation des soldats croates dans les batailles entre les Ottomans et leurs adversaires dans les Balkans. On admet généralement que le territoire de l'actuel Etat croate a été délimité lors de la paix de Karlowitz en 1699. Les Croates sont désormais divisés en deux groupes : la majorité est passée sous l'autorité des Habsbourg tandis que les autres, ceux de Bosnie-Herzégovine, sont demeurés sous la domination ottomane jusqu'en 1878 qui voit alors l'ensemble des Croates réunis dans l'empire d'Autriche. Cette séparation entre Croates de Croatie et Croates de l'extérieur durant près de deux siècles pèse sur le développement du sentiment national croate, phénomène de "longue durée" dans lequel les perturbations provoquées par la conquête et la présence des Ottomans ont joué un rôle considérable.

Les artisans de l'intégration croate depuis le XVe siècle (nobles, officiers, membres de l'Eglise, poètes et, plus récemment, politiciens et historiens) ont cru, ou bien ont voulu croire, que les conquêtes ottomanes ont été un obstacle formidable à l'intégration nationale ainsi que la cause principale du retard général sur le plan du développement social et économique. [1] Aujourd'hui, l'état actuel de la recherche nous offre un tableau bien différent de cette vision notamment dans les domaines politiques, démographiques, économiques et sociaux.

L'intégration territoriale et nationale entre la rivière Drava et l'Adriatique s'est vraisemblablement effectuée sans intervention du "facteur ottoman". Il y avait là, une langue commune à tous et une culture commune, au moins pour une forte majorité de la population, et il n'est nullement prouvé que l'absence des Ottomans eut abouti à une Croatie plus grande, plus stable et plus développée qu'elle ne l'est aujourd'hui. A côté de l'absence d'unité économique entre le royaume de Croatie et le royaume de Slavonie au nord, le seul, ou presque seul lien qui les rapprochait politiquement de Dubrovnik et de la Bosnie était la personne du roi à Buda, l'autorité suprême pour ces deux derniers Etats. Les institutions politiques et sociales y étaient très différentes. Dans la Croatie ancienne, et surtout en Bosnie, on avait affaire à une féodalité assez archaïque à connotation tribale, tandis que la Slavonie, plus étroitement liée au système administratif hongrois, était partagée en comitats royaux. Sa partie occidentale était une sorte de vice-royauté hongroise, alors que les Comitats de l'Est, jusqu'au Danube, faisaient partie de la Hongrie proprement dite. Enfin on faisait peu usage du nom "Croate" hors de l'ancienne Croatie bien que le sentiment d'une communauté ethnique, linguistique et culturelle ne peut être nié.

Après la bataille de Mohacs et la mort de Louis II de Hongrie, en 1526, les Croates ont élu roi Ferdinand Ier de Habsbourg, indépendamment de la noblesse hongroise, et le ban croate agissait effectivement comme un vice-roi. Une des plus importantes conséquences de l'avancée ottomane, qui s'est arrêtée en 1593, a été la fusion des restes du territoire de la Croatie et de la Slavonie, organisée désormais en un seul royaume, avec une diète commune depuis 1538. Ainsi la "menace turque" qui a forcé les Croates à chercher appui auprès de la puissance des Habsbourg et, par conséquent de l'Empire, a contribué à l'acquisition d'un plus grand degré d'indépendance des Croates. L'influence hongroise fut considérablement réduite, tandis que la pression des mesures visant à la centralisation absolutiste de la part des Habsbourg ne se sentait pas encore.

Ces changements politiques ont été précédés et accompagnés par des mouvements migratoires du sud vers le nord. Les migrants appartenaient à des couches sociales diverses et venaient en majorité des zones particulièrement exposées aux attaques ottomanes dès le XVe siècle. A de rares exceptions près, les déplacements de la population n'étaient pas des fuites désordonnées. La noblesse, qui possédait des domaines dans les régions mieux protégées et plus éloignées des frontières, a souvent organisé les transports de leurs sujets, généralement avec succès. Les marchands et les artisans suivaient à leur tour et trouvaient un abri où ils avaient des parents et/ou des partenaires.

On distingue deux régions migratoires principales : le Sud (la partie montagneuse de la Bosnie actuelle et la Dalmatie) et le Nord (la Lika, le bassin de la rivière Una et l'espace pannonien et péripannonien). Certains groupes de migrants sont allés très loins, jusqu'en Italie centrale (Abruzzes), au Burgendland (Hongrie occidentale) et en Slovaquie. Mais la grande majorité s'est arrêtée en pays croate soumis au Habsbourg et à Venise. Ajoutons que les migrations de la grande région méridionale, allant de l'est vers l'ouest, elles aussi, s'effectuèrent plus spontanément, mais dans la plupart des cas d'une manière relativement organisée.

Dans le cas d'une véritable fuite il s'agit presque toujours de petits groupes qui se retrouvaient à l'extérieur d'un système de protection, qu'il soit seigneurial pour les serfs du Nord, militaire des Confins (Militargrënze) au Sud, voire des autorités ottomanes. Tel est, par exemple, le cas des agriculteurs des alentours des villes fortes de Dalmatie, très souvent assaillies par leurs voisins ottomans. Un autre groupe non négligeable était composé de gens en conflit avec les autorités ottomanes : des dizaines de documents édictés par les cadis de Klis, Skradin et autres places proches des possessions vénitiennes, sont pleines de références aux cas criminels où un ou plusieurs zimmi se sont enfuis à Split ou ailleurs, hors du territoire ottoman. [2] Au nord, en Slavonie, on trouve des mentions de fuite de raya au Darülharb. [3] On en ignore les raisons, mais il est probable que les conditions de vie tout près de la frontière étaient précaires, et que les raya qui devaient supporter les exigences légales des sipahis, les demandes illégales des voyvodes du sancakbeyi avaient en outre à subir les incursions des soldats-paysans des confins militaires ou d'autres sujets des Habsbourg.

Le plus remarquable effet des "grandes migrations" vers les territoires croates demeurés hors du domaine ottoman a été, sans doute, une atténuation des régionalismes médiévaux. Ce phénomène est bien visible dans l'oeuvre des idéologues du communautarisme "slave" et/ou "illyrien". Bien que leurs projets utopiques aient parfois englobé les pays de la mer Adriatique jusqu'à l'océan Pacifique, ils ont exercé une influence certaine parmi les Croates des Balkans occidentaux. [4] Le nom "Croate" est devenu beaucoup plus fréquent au détriment des noms régionaux et on a commencé à chercher une langue littéraire commune, fondée sur des dialectes populaires. Ceux retenus étaient celui de la population croate sous administration ottomane, ainsi que celui utilisé dans la riche littérature de Dubrovnik, petite thalassocratie croate indépendante de fait qui devait sa prospérité commerciale et culturelle à sa situation de vassal ottoman privilégié, particulièrement au XVIe siècle, son "âge d'or".

Il n'est pas difficile de comprendre que la plupart des propagandistes du communautarisme croate de cette époque croyait à l'utilité du "facteur turc" dans un sens négatif, défini comme une force ennemie du progrès et de la liberté, propre donc à mobiliser les énergies du peuple croate pour combattre l'ennemi. L'idée selon laquelle la Croatie était un antemurale christianistatis

Créer ou modifier des fichiers CSV

Créer ou modifier des fichiers CSV

 

 

Tomislav Dretar: Uvod u Antologiju Povratak Jednorogovog plemena - Rasprava o Riječi između Filozofije i poezije - 25. NASTAVAK

Tomislav Dretar: Uvod u Antologiju Povratak Jednorogovog plemena - Rasprava o Riječi između Filozofije i poezije - 25. NASTAVAK

To što u Pjesniku mogu obitavati i zaista obitavaju dva bića, dva partikularna bićam dvije osobe, ne znači ništa. Ona građanska ličnost, civilna i na različitim stupnjevima civilizirana, manje ili više, često amoralna i ništa drugo do građanska inkarnacija egizma i hipokrizije , necivilizirana dakle, neljubazna, pohlepna, doušnička, služinskog mentaliteta, samodopadna i dodvorljiva tiranima, puna mržnje na svijet iz kojeg je potekla i ukojem ostavruje i zadovoljava svoje aspiracije, žudnje i pohlepenema baš nikakve veze s s njegovom pjesničkom osobom, a mogao bih samo u svojoj Bosni i Hrvatskoj navesti veoma dugačku listu nosilaca takvih karakternih osobina, već samo potvrđuje našu tezu da se filozofija i poezija ne mogu međusobno pokoriti – jer ne izlaze iz istog svijeta niti u istom svijetu obitavaju, nti su pokrenute istom istinom istig duha niti istim duhom, niti je za jednu istina ono što je njena negacija za onu drugu, , dok je prbuvjetovana zatim ne kreću se istim putovima ne čine niti istu pravdi niti istim stvarima. Prva je relativna druga apsolutna, jer je slobodna,Prva je nevidljiva i doživljena kao mudrost, jer počiva na racionalnom/ovosvjetskom, druga je vidljiva i zavodljiva, zove se - Ljepota. Katkad sklopljena od električnih žarulja koje žmigaju između bankova u neredu nagomilanih natrulih dasaka s originalnim Da Vincijem negdje u ćošku izložbene galerije. Mudrost izaziva divljenje Uma, ljepota budi žudnju čula koja se umom služe kao povremenim najamnim radnikom. I um se služi čulima, kao pragom vrijednosti koji treba prijeći. "Nihil est in intellectu quod non (prius) fuerit in senso »(Ništa nije bilo u umu što prije toga nije bilo u čulu – a što danas nije posve pouzdana istina , bar kad je riječ o estičkim kreacijamakojese istina služe čulnim doticajama ali ne i bvezno) i još:
quorum sententia est nihil credere, nihil scire, sed omnia aestimare ». ...
intellectus est neque existimatio, sed est ipsa animi certitudo que non minus, .... della fide intesa in senso religioso, e solo occasionalmente usa fides per indicare un attegiamento .... Cum autem rerum natura percontata fuerit, vocum ...[i]
Oko treba um da bi vidjelo rane kao rane i asociralo čitav spektar znbačenja jednoj otvoru na ljudskoj pulpi , da bi znalo da je to rana heroja, tragičnog ili slavlje-ničkog; rne koje ne mogu biti izložene vidjelu, ne i čulnoj sposobnosti – viđenju, već čulu samom. Mudrost se služi onim okom koje kojim može vidjeti ono štu razum proizvodi – Mudrost u koje se umnost gnijezdi po iskustvu. Divljenje Mudrostti koju oko potvrđuje jest divljenje identitetu istine koja je skrivena i stvari koja je sama već otkrivena. To je postizanje Pravde i Smrt postojanja onog Života koji do tada uvijek izmicao je Pravdi. Mudrost treba i upotrebljava čula i čulnost kao sredstva, sluge mišljenja. U ljepote stvar je obrnuta, Ljepota se nameće, nudi radije rečeno, čuli ne-išćući nikakvu intervenciju čula, naročito ne pipanja. « Oko koje te vidi i napušta neizblijeđenu, » veli jedan stih[1]. Čulo je sposobno naslutiti i ono što još nije u cijelosti izašlo na vidjelo., nije se u cijelosti izložilo, podalo umu, koji ga nikad neće iscrpiti, jer ga nikad neće ni obuhvatiti zbog akcije ratia. UM ĆE SAMO KASNIJE DOĆI DA POTVRDI ONO ŠTO JE ČULO NASLUTILO, ALI NIJE LI ONO ZAUMNO KAO PRODUŽENA RUKA UMNOG SUDJELOVALO U INTITIVNOJ SPOZNAJI ? Nikakv identitet nije niti iskan niti potreban. Činjenje, poièsis , nije potrebito jer je kompletno ; u svoj svojoj neiscrpivosti iako izloženo Pogledu, čulu i čulnosti, kako misli Luigi Payerson . Znanje mu je tek sluga.A Mudrost može profitirati tim svemoćnim sposobnostima. Genijalni trubač Louis Armstrong je mogao proizvesti vibracije koje uho običnih ljudi, zbog stupnja narasle kvalitete organa uma, sužeći se neprimjerenim čulom nije bilo u stanju kaptirati, registrirati niti pretvoriti u glazbeni efekt. Pa tako niti protumačiti estetičkim dosezima umnosti i čulnosti.

SLIJEDI:  Tomislav Dretar:

Uvod u Antologiju Povratak Jednorogovog plemena - Rasprava o Riječi između Filozofije i poezije - 26. NASTAVAK

 

[1] Tomislav Dretar.

 

[i]
Ova studija istražuje kako Abélard približava pristanak čina kojim duh daje svoje odobrenje jednoj propoziciji. Le De intellectibus ispituje među mentalnim činovima ispitivanje ili subjktivno cijenjenjeProces pristanka je opisan kao odobrenje (ovisno o stupnjevima) entre la réalité et la vérité de l'intellection. Ali rasprave su te koje ispituju modalitete,stvaranje proizvodnje povjerenja, danu jednoj logici uvjeravanja i sličnosti koji nalaze svoju primjenu u teologiji , ali za nas jednako važne i u estetici na ravni odnosa etike i poezije.PRIJEVOD:Tomislav Dretar

Originalni tekst: Cette étude recherche comment Abélard approche la question de l'assentiment, l'acte par lequel l'esprit donne son accord à une proposition. Le De intellectibus examine parmi les actes mentaux l'estimation ou appréciation subjective. Le processus d'assentiment est décrit comme accord (susceptible de degrés) entre la réalité et la vérité de l'intellection. Mais ce sont les traités de logique qui examinent les modalités de production de la confiance, dans une logique de la persuasion et de la vraisemblance qui trouve son application en théologie..

Tomislav Dretar: Uvod u Antologiju Povratak Jednorogovog plemena - Rasprava o Riječi između Filozofije i poezije - 25. NASTAVAK

To što u Pjesniku mogu obitavati i zaista obitavaju dva bića, dva partikularna bićam dvije osobe, ne znači ništa. Ona građanska ličnost, civilna i na različitim stupnjevima civilizirana, manje ili više, često amoralna i ništa drugo do građanska inkarnacija egizma i hipokrizije , necivilizirana dakle, neljubazna, pohlepna, doušnička, služinskog mentaliteta, samodopadna i dodvorljiva tiranima, puna mržnje na svijet iz kojeg je potekla i ukojem ostavruje i zadovoljava svoje aspiracije, žudnje i pohlepenema baš nikakve veze s s njegovom pjesničkom osobom, a mogao bih samo u svojoj Bosni i Hrvatskoj navesti veoma dugačku listu nosilaca takvih karakternih osobina, već samo potvrđuje našu tezu da se filozofija i poezija ne mogu međusobno pokoriti – jer ne izlaze iz istog svijeta niti u istom svijetu obitavaju, nti su pokrenute istom istinom istig duha niti istim duhom, niti je za jednu istina ono što je njena negacija za onu drugu, , dok je prbuvjetovana zatim ne kreću se istim putovima ne čine niti istu pravdi niti istim stvarima. Prva je relativna druga apsolutna, jer je slobodna,Prva je nevidljiva i doživljena kao mudrost, jer počiva na racionalnom/ovosvjetskom, druga je vidljiva i zavodljiva, zove se - Ljepota. Katkad sklopljena od električnih žarulja koje žmigaju između bankova u neredu nagomilanih natrulih dasaka s originalnim Da Vincijem negdje u ćošku izložbene galerije. Mudrost izaziva divljenje Uma, ljepota budi žudnju čula koja se umom služe kao povremenim najamnim radnikom. I um se služi čulima, kao pragom vrijednosti koji treba prijeći. "Nihil est in intellectu quod non (prius) fuerit in senso »(Ništa nije bilo u umu što prije toga nije bilo u čulu – a što danas nije posve pouzdana istina , bar kad je riječ o estičkim kreacijamakojese istina služe čulnim doticajama ali ne i bvezno) i još:
quorum sententia est nihil credere, nihil scire, sed omnia aestimare ». ...
intellectus est neque existimatio, sed est ipsa animi certitudo que non minus, .... della fide intesa in senso religioso, e solo occasionalmente usa fides per indicare un attegiamento .... Cum autem rerum natura percontata fuerit, vocum ...[i]
Oko treba um da bi vidjelo rane kao rane i asociralo čitav spektar znbačenja jednoj otvoru na ljudskoj pulpi , da bi znalo da je to rana heroja, tragičnog ili slavlje-ničkog; rne koje ne mogu biti izložene vidjelu, ne i čulnoj sposobnosti – viđenju, već čulu samom. Mudrost se služi onim okom koje kojim može vidjeti ono štu razum proizvodi – Mudrost u koje se umnost gnijezdi po iskustvu. Divljenje Mudrostti koju oko potvrđuje jest divljenje identitetu istine koja je skrivena i stvari koja je sama već otkrivena. To je postizanje Pravde i Smrt postojanja onog Života koji do tada uvijek izmicao je Pravdi. Mudrost treba i upotrebljava čula i čulnost kao sredstva, sluge mišljenja. U ljepote stvar je obrnuta, Ljepota se nameće, nudi radije rečeno, čuli ne-išćući nikakvu intervenciju čula, naročito ne pipanja. « Oko koje te vidi i napušta neizblijeđenu, » veli jedan stih[1]. Čulo je sposobno naslutiti i ono što još nije u cijelosti izašlo na vidjelo., nije se u cijelosti izložilo, podalo umu, koji ga nikad neće iscrpiti, jer ga nikad neće ni obuhvatiti zbog akcije ratia. UM ĆE SAMO KASNIJE DOĆI DA POTVRDI ONO ŠTO JE ČULO NASLUTILO, ALI NIJE LI ONO ZAUMNO KAO PRODUŽENA RUKA UMNOG SUDJELOVALO U INTITIVNOJ SPOZNAJI ? Nikakv identitet nije niti iskan niti potreban. Činjenje, poièsis , nije potrebito jer je kompletno ; u svoj svojoj neiscrpivosti iako izloženo Pogledu, čulu i čulnosti, kako misli Luigi Payerson . Znanje mu je tek sluga.A Mudrost može profitirati tim svemoćnim sposobnostima. Genijalni trubač Louis Armstrong je mogao proizvesti vibracije koje uho običnih ljudi, zbog stupnja narasle kvalitete organa uma, sužeći se neprimjerenim čulom nije bilo u stanju kaptirati, registrirati niti pretvoriti u glazbeni efekt. Pa tako niti protumačiti estetičkim dosezima umnosti i čulnosti.

SLIJEDI:  Tomislav Dretar:

Uvod u Antologiju Povratak Jednorogovog plemena - Rasprava o Riječi između Filozofije i poezije - 26. NASTAVAK

 

[1] Tomislav Dretar.

 

[i]
Ova studija istražuje kako Abélard približava pristanak čina kojim duh daje svoje odobrenje jednoj propoziciji. Le De intellectibus ispituje među mentalnim činovima ispitivanje ili subjktivno cijenjenjeProces pristanka je opisan kao odobrenje (ovisno o stupnjevima) entre la réalité et la vérité de l'intellection. Ali rasprave su te koje ispituju modalitete,stvaranje proizvodnje povjerenja, danu jednoj logici uvjeravanja i sličnosti koji nalaze svoju primjenu u teologiji , ali za nas jednako važne i u estetici na ravni odnosa etike i poezije.PRIJEVOD:Tomislav Dretar

Originalni tekst: Cette étude recherche comment Abélard approche la question de l'assentiment, l'acte par lequel l'esprit donne son accord à une proposition. Le De intellectibus examine parmi les actes mentaux l'estimation ou appréciation subjective. Le processus d'assentiment est décrit comme accord (susceptible de degrés) entre la réalité et la vérité de l'intellection. Mais ce sont les traités de logique qui examinent les modalités de production de la confiance, dans une logique de la persuasion et de la vraisemblance qui trouve son application en théologie..

Tomislav Dretar preporučujem: Eric Emmanuel Schmitt: «L’Évangile selon Pilate»

 

Eric Emmanuel Schmitt: «L'Evangile selon Pilate»

 
 

 
 

Eric-Emmanuel Schmitt : citation de

« l'Evangile selon Pilate » - Edition

Livre de Poche, Paris  

(sur le bonheur et l'amour)

Eric-Emmanuel Schmitt : citation de

« l'Evangile selon Pilate »  

(sur le bonheur et l'amour)

-što je sreća a što ljubav-

Eric Emmanuel Schmitt: «L'Evangile    selon Pilate» (le bonheur et l'amour)  citation de roman

.......Ce soir-là, au bord du fleuve, par l'euphorie éna- mourée qui nous collait l'un contre l'autre, j'avais découvert ce qu'il y a d'égoïste dans le bonheur. Le bonheur est à l'écart, fait de huis clos, de volets tirés, d'oubli des autres; le bonheur suppose que l'on refuse de voir le monde tel qu'il est ~ en un soir, le bonheur m'était apparu insupportable.                     Au bonheur, je voulais préférer l'amour. Et surtout pas l'amour que j'éprouvais pour Rébecca, l'amour exclusif, partagé, tissé d'intérêts mutuels. Je ne voulais plus l'amour en particulier, je voulais l'amour en général. L'amour, je devais en garder pour le vieillard et l'enfant affamés. L'amour, je devais en dispenser à ceux qui n'étaient ni assez beaux, ni assez drôles, ni assez intéressants pour l'attirer naturellement, de l'amour pour les gens non aimables.     Je n'étais pas fait pour le bonheur. Et n'étant pas fait pour le bonheur, je n'étais donc pas fait pour les femmes. Malgré elle, Rébecca m'avait appris tout cela. ************************************************* Traduction  bosno-croate – Tomislav Dretar što  je sreća a što ljubav - naslov odlomku dao T.D. Eric-Emmanuel Schmitt: Pilatovo Evanđelje Eric-Emmanuel Schmitt-Pilatovo Evanđelje Te večeri, na obali rijeke, u euforiji zaljubljenosti koja nas je sljubila jedno uz drugo, ja sam otkrio ono što u sreći pripada egoisti.Sreća je postrance, čini da se zatvaraju vrata, pritvaraju prozorska krila, da se zaboravljaju drugi, sreća zahtijeva da se svijet vidi drukčijim nego što jeste -  u samo jednoj večeri  sreća mi se pokazala nepodnošljivom.           Sreùi, ja sam htio pretpostaviti - ljubav. A nadasve ne onu ljubav koju sam osjetio spram Rebecce, isključivu ljubav, podijeljenu, istkano od uzajamnih interesa. Ljubav, nju sam trebao čuvati za starca i dječaka (za vrijeme jedine ljubavne avanture i užitka u ljubavnoj sreći s jednom ženom Isusu i Rebecci su se priblizio izgladnjeli starac i još gladniji dječak i zatražili malo hrane koje ja na stolu ostalo u izobilju - za baciti u  smeće. - Napomena T.D.). Ja nisam htio posebnu ljubav, već ljubav uopće. Ljubav, nju sam trebao podijeliti onima koji nisu bili dovoljno lijepi, ni simpatični, ni dovoljno zanimljivi da bi privukli prirodnim putem ljubav neljupkih ljudi. Ja nisam bio stvoren za srću. Budući da nisam bio stvoren za sreću nisam, dakle bio stvoren niti za žene.       Usprkos samoj sebi, tome me podučila sama Rebecca.

©Livre de Poche - Pour  texte en français

®Tomislav Dretar pour la traduction

Papi fait la résistance: MSN : Hotmail, Messenger, Bing, Actualité et Sport

Papi fait la résistance: MSN : Hotmail, Messenger, Bing, Actualité et Sport

MSN : Hotmail, Messenger, Bing, Actualité et Sport

MSN : HotStarac i dječak - pjesnička proza

Čuo sam za priču o dva prijatelja. Jedan je dječak a drugi u ranoj dobi starosti. Rastali su se u maju mjesecu 1949. godine u Ljubiji Rudniku. Dječak je nekamo odlutao i ne zna mu se cijela sudbina. Ponekad izroni iz magle prošlosti i starac pruži ruku prema njemu da ga dodirne, ali dječak tad nestane. Iznenadno kao što se i pojavio. Starac zaklopi oči i pokoja suza potekne niz lice izgrebano noktima vremena koje je između njih dvojice proteklo. Dječak uvijek dođe s nekim pomalo ciničnim osmijehom na licu a starac ponekad gorko zaplače od tuge što je dopustio da dječak nestane.
Ta dva osjećanja nikad neće moći jedan drugog pritegnuti u zagrljaj. To znaju i dječak i starac. Tragajući jedan za drugim čini se da stalno odlažu konačni susret. Bili su više puta u prilici da stegnu ruke jedan drugom i bezbrižno odu u neke druge dimenzije gdje sunce uvijek sviće na vedrom nebu, gdje dječak neće podnositi šibanja nemilosrdnog vremena a starac neće tugovati za svojim prijateljem dječakom koji je tiho nestao iz njegovog života. Prilika ih je više puta pokušavala združiti. Ali svaki put bi se između njih dvojice izdigao zid koji bi neka nevidljiva sila postavila. I prilika bi nestala i otišla u zaborav neobavljenog posla. Starac bi nastavljao prelaziti svoju svakodnevnu stazu kroz vrijeme i prostor, a dječak se bezbrižno igrao u dvorištu kojim se orio djetinji smijeh.
Sad im je obojici jasno da uzalud tragaju jedan za drugim, jer putovi kojima njih dvojica prolaze vode u suprotnim smjerovima. Oni zapravo postaju sve udaljeniji jedan drugom. Ali time njihova želja da se susretnu ne jenjava, naprotiv žudnja sve više jača. Dječak u starčevim očima postaje sve mlađi, a starac dječaku sve udaljeniji; sve stariji. No, obojica znaju da je Veliki Netko za njih pripremio udoban, prostran , topao i svijetao dom oko kojeg se šire cvjetna polja i blagi vjetar teče niz obronke ispod gaja zajedno s bistrim potocima....
Zapravo, uokolo, vodio se rat. Slučajno je uletjela granata u starčev sobičak i njena eksplozija bijaše sjajna prilika koju su starac i dječak zaboravili kao mogućnost. Propustili su priliku da s rukom u ruci odu u svoju zajedničku domovinu, ali starac nije bio dovoljno savjestan pa je otišao kod susjeda popiti kahvu i prepričati sinoćnje događaje na fronti. Naime, oni su bezuvjetno morali biti zajedno, jedan uz drugog ako bi željeli otputovati zauvijek.
Kao u svakoj bajci zlatna kočija dolazi samo jedanput pred kućna vrata. Kad je zablistala u eksploziji zasljepljujuće svjetlosti dječak je bio sam u starčevu stanu. Starac je od susjeda slušao što se sinoć događalo na fronti.
Starac je, što je brže mogao, izjurio iz susjedova stana i samo uspio vidjeti bljesak zlatne kočije koja se uspinjala k nebu kroz rupu koja je zjapila na zidu starčeva stana. Ironični dječakov osmjeh kao da je govorio: Nemaš sreće, kao i obično….
mail, Messenger, Bing, Actualité et Sport

Thomas Dretart "Poésie, etc..." - Windows Live

Thomas Dretart "Poésie, etc..." - Windows Live

Papi fait la résistance: Ibrahim Halilović : „Ivo Japan“ bosanska novela u hrvatskom prijevodu Tomislava D.retara

Papi fait la résistance: Ibrahim Halilović : „Ivo Japan“ bosanska novela u hrvatskom prijevodu Tomislava D.retara

Ibrahim Halilović : „Ivo Japan“ bosanska novela u hrvatskom prijevodu Tomislava D.retara

Izvor: Wikizvor

Skoči na: orijentacija, traži

Ivo Japan

Ivo zvani Japan bio blagajnik na Pilani. Moj otac je radio na Pilani, a Ivo Japan mu je, kao i ostalim radnicima, dijelio plaću ili akontaciju. Pomalo nagnut na desnu stranu, prolazio bi Ivo Japan kroz našu Riku noseći u velikoj tašni, čvrsto stisnutoj pod desnim pazuhom, novac koji će dijeliti radnicima. Ričkoj djeci, čiji su očevi radili na Pilani, Ivo Japan je bio nešto poput sveca koji se svakoga mjeseca ukazuje s punom tašnom uredno složenih svežnjeva novčanica. Znao sam: nekoliko novčanica prijeći će iz te tašne u očev novčanik i tako stići našoj kuću. Pilanski radnici su dolazak blagajnika Ive Japana na Pilan s tašnom pod pazuhom i novcem u njoj naizvali "Bogojavljenje". Velikim lopatama zgrtao bi otac s Ibrom Šarićem piljevinu koja je ispod motornih pila padala u vlažni,hladni i tamni betonski podrum. Bijeli od «pilote», kako su pilanski radnici nazivali piljevinu, poput dvaju mlinara, uvijek crvenih očiju, u kojima ih je bolno do suza žuljila piljevina, njih dvojica su trpali pilotu u velike "tragače", pa su ih, ljuljajući se pod teretom, koji ih je svakog časa mogao prevaliti na zemlju, odnosili na obalu obližnjeg potočića gdje je tako s godinama narastalo poveliko brdo piljevine. Prije nego što bi krenuli u svoje uspinjanje uz to brdo, nosači bi zastali na tren, malo predahnuli, svaki sjedeći na jednoj od ručki tragača, te bi onda, duboko dišući i stenjući, uznosili teret na brdo i istresali ga na vrhu. Odatle su mogli vidjeti čitav pilanski krug, pa i kapiju u daljini na kojoj su očekivali «Bogojavljenje» Ive Japana. Iznošenje pilote bio je najslabije plaćen posao na pilani, mada među ponajtežim. Od silnoga tereta, tijekom godina, očeve ruke su se izdužile, otegle gotovo do zemlje, leđa pogrbila,a on sav nekako se smanjio, prionuo k zemlji. Zatim su ga zbog vrijednog zalaganju u radu, zbog stečenog povjerenja, ali i zbog iscrpljenosti teškim radom uputili na «školovanje» za vatrogasca. Ispit je uspješno prebrodio, obukao vatrogasno odijelo, i s puno važnosti zagledao svoj lik u ogledalu. Govorio bi majci: «Ma je l' de da mi fino stoji!» Majka bi se nasmiješila: "A, vala, to si i zaslužio! Onoliki teret, tolike godine!" Otkako je položio vatrogasni ispit, te postao čuvar na jednoj od kapija pilane, ocu je svanulo. Plava uniforma, o kojoj je mati brinula da uvijek bude uvijek čista i ispeglana, te topla i svijetla stražara pokraj kapije, posao lagan – svodio se na kontrolu radnika koji ulaze ili izlaze u Pilane, te na podizanje brklje pred kamionima koji su odvozili rezanu građu ili se prazni vraćali u Pilanu na utovar. Radeći taj posao, otac se mogao prvi poveseliti «Bogojavljenju». Sada je imao priliku vidjeti toliko očekivanog Ivu Japana na kapiji koju bi mu s dragošću otvarao. Ivo Japan je bio jedan šutljiv i u sebe zatvoren čovjek, koji je umjesto riječi, češće koristio pokret. U njega riječ - dukat! Kad je trebalo nešto lijepo reći, samo bi se nasmiješio, a kad je trebalo negodovati ili osporiti samo bi se namrgodio. Blagajnički posao radio je godinama bez grješke, upisivao brojke u rubrike računskih knjiga, nikad ga glava nije zabolila zbog knjigovodstvenog manjka. Nekad bi svoje računske knjige nakon posla nosio kući, a upaljeno svjetlo u prozoru svjedočilo je da Ivo Japan neumorno radi kako bi plaća stigla na vrijeme. Nekada bi mu se omakla grješka u računu, pa je svjetlo znalo po svu noć gorjeti… Od kako je ostavio teške tragače, otac se više nije žalio na bolove u leđima, rjeđe je išao k doktoru Grünfeldu, rjeđe smo mu trljali leđa "rheumynom", ispravio se malo, ali se i dalje jadao na rad u noćnoj smjeni koji mu je teško padao. Bojao se da će ga jednom prevariti san i da će zaspati sjedeći u stolici pokraj tople peći u stražari, da bi ga mogla uhvatiti kontrola na spavanju – a onda zbogom lijepa službo moja! Otac je nekada pripadao brojnom tkalačkom esnafu. Preo je kostrijet u predionici, a tržnim danom iznosio robu na Kolobaru, prodavao ono što bi majka otkala - mutafe, zobnice, kolane, harare, vreće - ne samo u Varcaru, nego i u Banjoj Luci, Kotor- Varoši, Travniku. Od tkalaštva se moglo živjeti, sve dok ne potekoše jeftiniji, moderniji, tvornički proizvedeni tekstili koje je seljak odmah prigrlio. To je mnogog tkalca natjereralo da "otpaše i baci tulume" te potraži kruha negdje drugdje. Neki su našli zaposlenje u državnim poduzećima - u "Metalcu" ili na Pilani, pomirivši se s teškim poslovima koje nikad do tada nisu radili. "Fala Bogu da postoji Pilana", govorio je otac kada bi Ivo Japan obradovao radnike «bogojavljenskim» darovima, plaćom, a pogotovo kakvom nenadanom povišicom! Tada bi otac pogladio bradu i rekao: "El hamdulillah!" U Rici bi roditelji djecu strašili teškim pilanskim radom i malom plaćom: "Ako nastaviš tako redati jedinice, teško da će te i Pilana zapasti! Bilo je i nešto seljaka s okolnih brda koji su se djelimice odrekli težačkog posla, dizali zoru na se, pješačili sat hoda od svojih sela, i prije pilanske sirene prelazili njenu kapiju, radili na balvaništu, gaterima, ili slagali "rezanu građu". Na drugi znak sirene, odlazili bi u svoja sela po okolinim brdima da bi uzorali, pozubili i posijali, okopali, požnjeli ili pokosili. Nikad se nisu odrekli sela, njiva i težakluka, ali ni Pilane u kojoj im je Ivo Japan dijelio mjesečnu plaću kojom su dopunjavali mršave žetve, a posebno što im je garantirala besplatno liječenje i pravo na penziju. Za razliku od njih, nekadašnji tkalci, poput moga oca, morali su se zauvijek odreći svoga starinskog zanata i svoju sudbinu potpuno vezati uz Pilanu. Prodavali su budzašto ono zemlje što su imali, samo da bi ostvarili pravo na doplatak na djecu. U školi su nam govorili da su to proleteri. Bez razlike, bio propali mutafdžija, to jeste novi proleter, ili pak polu-težak i polu-radnik, pilanski radnici su svi redom govorili kako ih posao na Pilani preguli, a kako je plaća slaba. Ne jednom, sanjali su kako će "Bogojavljanje" biti već sutra, čim se probude, iako se Ivo Japan sa svojom tašnom još jučer "ukazao". Za nas, sirotinju, dani iščekivanja dolaska Ive Japana bili su slični ramazanskim iščekivanjima iftara i Bajrama, ali je svako mjesečno ukazivanje Ive Japana značilo i - još dvanaest Bajrama u godini. Nekada, čak, i trinaest, ako bi Ivo Japan dijelio višak na kraju godine koji su radnici zvali "trinesta plaća" a kojoj su se veselili, kao da je Božji dar! O plaći - u kući bi bilo svega po malo od onog što je manjkalo. Otac će, vraćajući se s plaćom svratiti u dućan i na svojim leđima unijeti vreću brašna u kuću, onda će se navratiti po ulje i šećer, frtalj kahve. Ponekad bi i nas djecu znao obradovati kojom bonbonom ili napolitankom "Adria". Plaća je bila velika nada za svakoga, iako je pilanska bila tanana, pa se brzo i lako topila, izmičući iz džepa, nestajući iz ruku pred mnogim potrebama. Nekim sitnim prohtjevima i željama nikada nije udovoljeno, uvijek je njihovo ispunjenje ostavljano do nekog slijedećeg «Bogojavljenja» Ive Japana s tašnom punom para. I blagajnik Ivo zvani Japan, znao je da je para đav'o, a razumio je sirotinju, njene želje i potrebe, jer ni sam nije bio baš puno rastavio od onih kojima se jednom u mjesecu ukazivao. Ivo Japan bi na putu iz čaršije, od banke do Pilane, prolazio kroz našu Riku, pa smo mu se mi veselili kao svecu koji s velikom tašnom punom novca silazi s neba da bi obveselio sirotinju. Ivo Japan je žmirio na jedno oko, išao nekako usukano krajem ulice, glavom gotovo klonulom na rame. Sve do silaska Ive Japana iz grada niz strmu Kujundžinicu u Riku, svaki dan smo pitali oca: "Kad će plaća?", a on bi odgovarao: "Pitaj Ivu Japana!" Ivo Japan, blagajnik u Pilani, čvrsto je grlio tu svoju kožnu tašnu ispod desnog pazuha, kao da se bojao da mu je netko ne otme. Znao je da je Rika mirno naselje u kojem nitko nije bio sklon ni nasilnistvu ni razbojništvu.. Ivo Japan je tu svoju kožnu tašnu u kojoj je bio radnički novac privijao uza se, jer, zna se, pare su magnet! I, dok smo ga s divljenjem gledali,Ivo Japan bi zamicao među zadnje kuće u četvrti, žureći da se s tim parama sto prije rastavi, da se oslobodi tog tereta i magneta, da ih podijeli onima koji su ih i zaradili, a jedva čekali. I sam Ivo Japan je dijelio radost s onima koji su ga s tolikom radošću iščekivali. Glas o dolasku Ive Japana hitro bi se raširio među radnicima Pilane, s kraja na kraj, na balvaništu, pokraj gatera, na slagalištu rezane građe.... Ustaljenim pokretima, Ivo Japan bi spuštao svoju tašnu na stol, popio čašu vode kako bi utolio žeđ i rashladio se nakon dugog tabananja od banke, kroz Riku, do male drvene blagajne na Pilhani. Potom bi iz tašne polako vadio presavijene platne liste, razastirao ih na stolu ispred sebe. Kontrolirao bi duge kolone radničkih imena, brojke zarade, kolone odbitaka, sumu za isplatu, držeći olovku među prstima, kao pokazivač. Kad bi to obavio, na stol bi stavljao ono što su svi s radošću očekivali - svežnjeve novčanica s kojih se dobroćudno smiješio Alija Sirotanović. Taj osmjeh udarnika - rudara razgaljivao je i Ivu Japana, a kako ne bi radnike koji su se tiskali ispred blagajne i njegovog stola - ne bi li što prije došli do svoje zarade. Svi su šutke uživali u šuštanju novčanica dok ih je Ivo Japan brojao i dok su prelazile onu kratku razdaljinu između blagajničkih ruku Ive Japana i radničkih žuljevitih dlanova. Nekim radnicima Ivo Japan bi samo izbrojio pare, poturio platnu listu pokazavši i rekavši: "Tuj," pokazujući radniku mjesto gdje treba potpisati. Onda bi Ivo Japan rekao, glasom koji je zvučao nekako između zapovijedi i želje: "Prebroj!". Brojao bi u sebi istovremeno i Ivo Japan mičući usnama i prateći kako radnici, pljujući s vremena na vrijeme među prste, pažljivo slažu novčanice na stol prije nego će završiti u njihovim džepovima. Nekoliko radnika, među njima i moj otac, bili su Ivi Japanu zbog nečega dragi. Njima bi nakon isplate uputio samo jednu jedinu riječ koja je potvrđivala tu njegovu naklonost, ali i sadržavala mnogo dublja, teško dokučiva značenja i poruke, čiji je pravi smisao znao jedino Ivo Japan: "Stisni!" Tu riječ je Ivo Japan izgovarao podižući malo svoju ruku, dok bi uz trzaj ruke naglo stiskao svoju praznu šaku, kao da hvata nešto, pa pošto je to ščepao, ni za živu glavu ne ispušta. "Stisni,"značilo je, drži jako, što jače, pare u šaci, i gledaj da ih što duže ne ispuštaš ih iz ruke, niti se odvajaš od njih da ih dobro čuvaš, ne izgubiš. Ivo Japan, koji se čitav život hrvao s novcima i znao kakav su novci vrag koji čovjeku ne da živa mira, izgovorio bi tu riječ kao savjet, pouku, zapovijed, molbu, preklinjanje. Sve je pomiješano i sve je u isto vrijeme stalo u tu jednu jedinu riječ. "Stisni!" - značilo je: nemoj igrati "poklape", nemoj se kartati s radnicima koji te mame da okušaš sreću u kocki, već tu, na Pilani, između štosova složenih trenica, jer mogao bi ostati bez plaće a da se nije ni zgrijala u tvom siromaškom džepu! Ta jedna jedina riječ Ive Japana značila je i "nemoj svraćati usput u birtije i tamo polokati plaću! Kako ćeš, jadna ti majka, praznih šaka svojoj čeljadi na oči! Nemoj im lagati da nije bila plaća, kad znaš da su svi vidjeli mene - blagajnika Ivu Japana, kako kroz Riku, s tašnom pod pazuhom prolazim... "Stisni!" - značilo je - pamet u glavu, čuvaj novac, ne rasipaj to što si s mukom zaradio, oči će ti pobijeliti, a jaja će ti se otegnuti do zemlje do slijedeće plaće! "Stisni!" - gledaj da malo uštediš od te svoje sirotinje, pa će ti sutra biti lakše kupiti šporet ili jorgan, moći ćeš se svijetla obraza pojaviti kod Šehe u dućanu, isplatiti vjeresiju, pa ne zadužujući se još više, ubiti koju potrebu, obveseliti svoju čeljad ispunjenjem njihovih malih želja, koje nisi mogao ni za pravi Bajram... "Stisni!" – preporučuje, moli i savjetuje Ivo Japan - pa da ti čeljad imaju šta jesti i piti, da prikoliko nisu ni gola ni bosa, da možeš kupiti drva za zimu... "Stisni!" - pa nemoj trošiti pare na besposlicu! Zaboravi šta si sinoć, pred plaću, pod jorganom obećao ženi da ćeš joj kupiti, neka ronaa. Ne rasipaj pare na luksuz, na bonbone i slatkiše, pa nek' da ti djeca kmeče i vješaju ti se o rukav, kud god makneš moleći: «Babo, kupi!» Jer, ima prečeg od prečeg! Da, bilo je i grubosti u glasu Ive Japana kada bi izgovorio to svoje "Stisni!" uz čvrsto stisnutu praznu šaku! E, trebalo je zbilja imati petlju i to "Stisni!" Ive zvanog Japan, blagajnika u Pilani, pretočiti u sirotinjski život, pa dočekati slijedeću plaću s nešto nepotrošenog novca, makar to bilo samo nekoliko onih aluminijskih petodinarki u džepu, ako već ne možeš ušparati ni jednu novčanicu sa koje ti se smiješi Alija Sirotanović! Otac je hiljadu puta odglumio to "Stisni!" I ve Japana kad god bi tražili da nam nešto kupi, nešto što nam nije mogao priuštiti, bar ne od te plaće. Kada bih danas, nakon toliko prohujalih godina, pred ocem, koji uzet sjedi u invalidskim kolicima u gradu na jugu Švedske, obhrvan teškom bolešću, izgovorio pred njim "Stisni", otac bi neko vrijeme oklijevao, pa bi se činilo kao da ne razumije tu riječ kao ni mnoge koje mu govorim, ali – samo dok ne bi smogao snage da se osmjehne. Taj očev osmjeh na izmučenom licu bio bi znak da je iz sjećanja uspio prizvati glavnog pilanskog i ričkog sirotinjskog junaka, Ivu zvanog Japan, oživjeti ga u siromašnom misanscenu male pilanske blagajne - kako vadi novac iz tašne, kako ga broji, te dodaje radnicima. Otac bi, siguran sam, po tisućiti put u životu, sada istina s mukom, uspio odglumiti tu scenu u kojoj Ivo Japan stišće svoju praznu šaku, kao da su u njoj novci. Otac bi i sada, iako je to za njega veliki napor i gotovo nemogući pothvat, jer desna ruka mu je uzeta, pokušao stisnuti svoju šaku i oponašati glas njegovog blagajnika Ive Japana. Siguran sam da bi otac najzad uspio izgovoriti ono "Stisni" oponašajući glas Ive Japana - pomalo podrugljivo, pomalo u šali, ali istovremeno ozbiljno, zapovjednički strogo i očinski brižno, baš onako kako je tu važnu riječ izgovarao pilanski blagajnik o "Bogojavljenju"! To "Stisni!" znao je otac često reći i pokojnoj majci i nama djeci, bilo mu je teško tada, jer nas je sve volio kao svoje oči u glavi i, da je mogao, poskidao bi zvijezde s neba za nas. Tako je tu riječ izgovarao ne bez prijekora, ali ne i bez žaljenja i molbe za strpljenje! I, nama bi odmah bilo jasno da se ne uzdamo u očeve novce, da naše želje mogu i pričekati do boljih dana i do druge plaće, do neke buduće povišice, ako je ikad bude. Kad god bi moj otac izgovorio to "Stisni!" meni bi se odmah pred očima pojavila slika Ive zvanog Japan, blagajnika u Pilhani, slika koju nikada nisam vidio uživo, a koju mi je otac vjerno dočaravao imitirajući Ivu zvanog Japan. Uz tu sliku pred očima, odzvanja u mojim mislima ona jedna jedina riječ "Stisni!" - kad god imam želja u srcu, a malo mogućnosti da ih ostvarim!

Darko Cvijetić: Le mutisme dans le message au dessous Du facteur touché par une tire.

Ćićin opis pucanja Wednesday, June 17, 2009 at 11:45pm Vojnik trči u haiku s municijom. Neorezanog mramora. Raj stavlja crijep na pidžame. Još ima i perja Na izlazu iz sela, I soka nakon snošaja, I smijeha Zapuštanog s istoka. Kao u mrtvim bakama. Nečija se bista umata u snijeg Već mekokosna za dlijeto. Nevažno kao stomak. Zarasle, neorezivane rane. Šutnja u poruci pod Nastrijeljenim pismonošom.	Ćićo décrit la fussillade Wednesday, June 17, 2009 at 11:45pm Le soldat court dans le haïku avec la munition du marbre non-taillé. Le Paradis met l'ardoise sur pyjamas. Encore a aussi de plumes A la sortie du village, Et du jus après le coïte, Et de la rire Négligé de l'est. Comme en mamies mortes. La buste de quelqu'un s'enroule dans la neige Déjà douce-osseuses pour le burin. Sans importance comme l'estomac. Les plaies cicatrisées, non-taillées. Le mutisme dans le message au dessous Du facteur touché par une tire.
Dokumentiranje finiša Sunday, June 14, 2009 at 12:51am Splet tetiva Iz okreta moje majke. Kao potez koji Fisher nikada ne bi Povukao. Krzno na ideji o Noževima.Cijedovi soka Opet će započeti jezero. Most stoji Zauvijek odabravši rijeci Grlo. Uostalom otoplit će i ovaj Put. U tuđem sjećanju na mene. I hodam tako scenom I raji velim kako sam sjekirom. I gledaju me. I aplauz bude. Dug kao djetinjstvo moje kćeri.	Finiche documenté   Sunday, June 14, 2009 at 12:51am   Plexus de tentons Du virage de ma mère   Comme le coup que Fischer ne jamais aurait Fait. La Fourrure sur l'idée de Couteaux. Égouttures du jus De nouveau vont commencer le lac.   Le pont tient Pour toujours en choisissant pour rivière la Gorge. En reste cette fois-ci encore va faire Chaud. Dans les souvenirs d'autrui de moi.   Et moi, je marche comme ça par la scène Et à la publique je dit comment suis-je avec la hache. Et ils me regardent. Et l'applaudissement y eut.   Long comme l'enfance de ma fille.
Masovne razglednice iz Bosne Friday, June 5, 2009 at 1:15am Guli majka naranču i Prijeratno se smije. Mulj se u vodi od mene Probija u dvorane. Mongoli su zarobljenicima Brijali glave i katranom Obljepljivali. Uvezali Kamiljom kožom.Za sat Da kose rastu Sada unutra.Dlakom se može Do mozga. U lutkama na kredencu Nema maternice. Kao skupa mišića. Nema ono ti kao Skrhan vrtoglavicom pustinje. Žene kad plaču Svi carski rezovi zadime Na izrafalane čahure. Sve ušuti od međusobna spominjanja.	Les pancarte en masse depuis Bosnie   Friday, June 5, 2009 at 1:15am   La mère épluche l'orange et Elle rit à la manière d'avant guerre. La fange dans l'eau de moi se raye le chemin dans les salles.   Les Mongole ont aux capturés Rasé de têtes en y leur appliquant Goudron. Puis liaient La peau des chameaux. Dans une heure     Que de poils poussent Vers l'intérieur. Par les poils on peut Jusqu'au cerveau.   Dans les poupées Il n'y a de l'utérus. En guise d'amas de muscles.   Ce n'a pas comme toi épuisé par la vertige du désert. Les femmes quand pleurent Toutes opérations césariennes commencent à verser la fumée Sur les cartouches rafalés. Tout se fait taire à cause de mentiones communes.
Repetiranje tišine Thursday, May 28, 2009 at 12:35am Zima na goblenu U bakinoj sobi. Ode kost ode kost Kucati pod cvijet. Užas postupno hladne vode. Orozi ostave rafale Na jagodicama. Buncizmi dječaka u Rovovima. Puni ženske kose. Glinovit. Takve riječi. Ispuzale iz matere kao Iz starog ribnjaka. Isušen angeo Obasjan humorom. Ode cvijet ode cvijet Zalutati u kost.     Metar bez tebe Monday, May 25, 2009 at 12:22am Oči mi se Kapilare Kada mi dođe ta slika. Na psima se vidjelo Da će kostiju Biti svuda. Moja je voda Primljena za staklo. Olistavanje se držalo Za zemlju. Ruševine i kako im se Nemar Uočava u hodu Akušerski odnosi Među vodama. I svaka se Opisnina odustane Pred tom slikom: Kako su ti kako su ti Velike oči Rekla je snajperisti.	Répétition du silence   Thursday, May 28, 2009 at 12:35am   L'hiver sur le Gobelin Dans la chambre de mamie S'assombrit l'os pas l'os Toquer sous la fleur.   Horreur de l'eau en refroidissement graduel Les gâchettes laissent de rafales Sur des pulpes.   Délires de garçons dans Les tranchées Pleines des cheveux de femmes.   Argileu. Les mots de la sorte. Grimpés de la mère comme D'un vieil étang.   L'ange séché Ensoleillé par l'humeur. La fleur s'en va la fleur s 'en va S'égarer dans l'os.   Un Metre sans toi Monday, May 25, 2009 at 12:22am Mes yeux à moi se font En capillarité Quand cette image me vient. Par le chiens on voyait Que des os Vont se trouver partout. Mon eau S'est accolé au verre. Revêtement de feuille s'est tenu à terre. Des ruines et comment leur Indolence Aperçoit en marche Les relations d'accouchement Parmi des eaux. Et chaque Résultat de description s'abstient Devant cette image: Comment t'as comment t'as Des yeux grands A dit-elle au snipers.
Metar bez mene Sunday, May 25, 2009 at 12:26am Obzirnost crkvenog gromobrana Pri inkviziranju oluje. Ili još Njegovanije: Budhin Juda. Dinamikom ikone Nakon više dobrih tišina Crnine se vrate U ormar. Stvari. Odbijenih kutova. Kako ih je vidio Maljevič. Jednostavno premokro za Ikakve praporce. I kako akmeistima Otiču otačeska imena. I kako mišići trate zemlju. Trn Odvojen od ruže U potrazi za svojim okom.	Un Metre sans moi Sunday, May 25, 2009 at 12:26am La plénitude d'égard du paratonnerre d'église Durant l'inquisition de tonnerre. Ou encore Plus douce: Juda de Budha. Par la dynamique d'icône Après de plusieurs bons silences Habits de deuils sont remit Dans l'armoire. Les choses. Aux angles arrachés. Comment les a vu Maljevič. Simplement de trop humide pour N'importe quels grelots. Et qu'aux akmeistes Écoulent les noms paternels. Et que les muscles traitent en vain le sol. L'épine séparé de la rose En quette de son œil.
A što će ti grb,Ćićo? Monday, May 18, 2009 at 11:56pm Ta piljevina nakon Pinokija. Ja ti pričam: Skela rijeci prijeti Vodenicom. Mrak puže po staklu Kao u gladnim Životinjama. Vodili bi ljubav Ali nemamo istu Količinu zemlje. Odvojenu za nasip. I hoću da čuješ: U vodi ribama srce otkucava. Na zapadu neba Ruše se kućice. Počev od prvih aorti	Et pourquoi t'as un blason, Ćićo? Monday, May 18, 2009 at 11:56pm Cette sciure après Pinoccio. Je te raconte: Le bachot menace la rivière D'un moulin à l'eau. Le noir grimpe sur le verre Comme dans Les animaux aux faim. On aurait fait l'amoure Mais nous n'avons pas la même Quantité de terre Préparé pour la digue. Même si je veux que t'entends: Dans l'eau le cœur de poissons bat A l'Occident du ciel Les maisonnette se écroulent à partir de premières aortes.
Znao si za to,Ćićo Saturday, May16, 2009 at 12:09 am Trudnici da se uvećava Količina krvi. Ispod nule da se Zadržava Na angeoskom pojilu. Blagi trzaj Retrovizorskog krsta Izazvan kočenjem. Toliko vjetra u svemu. Ili kako se smežurava Ime majke Na očevoj ramenoj tetovaži. I da budu dječaci Koji jecaju u pisoaru kasarne. Biti hladne glave. Biti tercijalno Nedokopan Polinik. Biti obezvrijeđena Rilkeova elegija. Kao bivša municija.	T'en savais,Ćićo     Saturday, May16, 2009 at 12:09 am   Que la quantité du sang d'une Femme enceinte s'augmente. Au-dessous du zéro qu'il se Retient Sur l'abreuvoir d'anges.   Douce coup De la croix du rétroviseur Provoqué par la freinage.   Tellement de vent dans tout Ou comment se ride Le nom de la mère Sur la tatouage sur l'épaule du père.   Et qu'ils soient de garçons Qui sanglotent dans le pissoir de la caserne. Être de la tête froide. Être en tertiaire Polinik inbêché.   Être élégie humiliée de Rilke. Comme la munition ancienne.
Evo slušam. Pričaj, ćićo Tuesday, May 5, 2009 at 12:34am Odakle početi: Hercen je tvrdio da lice Marijino otkriva saznanje Da dijete Nije njezino. Muzika je Jedini način da tišina Ima smisla. I kada miruje. Doći će doći zadnja Osamljenost. Sve što je mokro Imat će zajednički ručnik. Onaj što je hodao Mjesecom. Vratio se u lopatu Zemlje. Dva orgazma prije Nezamisliv i crn. Vidi ti samo te male okice.	Voilà,Ćićo, je prête l'oreille. Raconte Tuesday, May 5, 2009 at 12:34am D'où commencer: Hercen a prétendu que le visage De Marie découvre connaissance Que l'enfant N'est pas à elle. La Musique est Unique manière que le silence A du sens. Même au repos. Il viendra il viendra la dernière Solitude. Tout ce qu'il est mouillé Aura une serviette commune. Celui qui est marché Sur la Lune. Est rentrée dans la bêche De terre. Deux orgasmes avant Inimaginable et noir. Regarde seulement ces petits yeux.
10 Čekaj do ulaza,ćićo Saturday, May 2, 2009 at 12:15am Ptica skrleće u Dinastički amblem. Razlijeganja među himnama. Ovako bi pisao: Pogašena svjetla Iz uvozne municije. Kiša i drugi Stidni dijelovi vode. Njezina dojka S mrljom sapuna. Prekleči Zavjetrinu iza Velikog slova. Veteranska djeca između Drugih mačića i jezera. Skineš s kose Prvu lopatu mrvozne gline. Kao domaćin koji se vratio. Gradiš svoj rođendan.	Znao si za to,Ćićo Saturday, May16, 2009 at 12:09 am Trudnici da se uvećava Količina krvi. Ispod nule da se Zadržava Na angeoskom pojilu. Blagi trzaj Retrovizorskog krsta Izazvan kočenjem. Toliko vjetra u svemu. Ili kako se smežurava Ime majke Na očevoj ramenoj tetovaži. I da budu dječaci Koji jecaju u pisoaru kasarne. Biti hladne glave. Biti tercijalno Nedokopan Polinik. Biti obezvrijeđena Rilkeova elegija. Kao bivša municija.
Metar sjene Tuesday, April 28, 2009 at 12:49am Ličinke iz počinjanja leptira. Zovne li te Vjenčanica zovne li. Lišavam se sebe Metodom roja. Strah koji se od rata Vuče Venicama. Kao s eritrocitima. Vidi ovako:zemlja se okreće Da ne kapamo gore. Pucanj dovrši orla u Lovcu. Pazušni miris majki. Ograđen kao ruska rečenica.	Evo slušam.Pričaj,ćićo Tuesday, May 5, 2009 at 12:34am Odakle početi: Hercen je tvrdio da lice Marijino otkriva saznanje Da dijete Nije njezino. Muzika je Jedini način da tišina Ima smisla. I kada miruje. Doći će doći zadnja Osamljenost. Sve što je mokro Imat će zajednički ručnik. Onaj što je hodao Mjesecom. Vratio se u lopatu Zemlje. Dva orgazma prije Nezamisliv i crn. Vidi ti samo te male okice.
Samo ćeš vidjeti Friday, April 24, 2009 at 11:37pm Bog djece Kojeg je zazivala moja kćer Kasnivši na školsku priredbu. Jezik Uhvaćen s prstima mi U limfi. Poput velike rake Nakon bitke.Sva ta mjesta Gdje odlaze šumovi. Koga mesom stvaraš Načinješ ga nebom. I vijenac se u prah spušta Po haljine. Dud deblja osmrtnicama Kao kapilari na bedru bludnice. Danas razumiješ Da samo potrbuške Vidiš Propast stolice. I da se zato Monasima ne gnoje Samodošibane rane. Pala je noć. Ništa ne pomaže rečenicama.	Tu n'as rien que voir Friday, April 24, 2009 at 11:37pm Dieu d'enfants Dont ma fille avais imploré Étant en retard à un spectacle scolaire. La langue attrapée par les doigts Dans lymphe. Comme une grande fausse tombale Après la guerre. Tous ces lieux où partent de bruits. Ce que tu crée de la pulpe Tu l'amorce par le ciel. Et la guirlande descende en poussière Sur la robe. Mûre grossie d'actes de décès Comme les vaisseaux de capillaires sur les hanches de prostituée. Aujourd'hui tu comprends que couché sur le ventre Tu vois Le débâcle de chaise. Et que pour cela Aux moines les plaies auto-flagellées ne se suppurèrent pas. La nuit tombé. Nulle ne sécurise aux phrases.
Venice,venice po riječima Thursday, April 23, 2009 at 1:41pm Oči nedavno batinanih ljudi. Poput svadbenog ponašanja vode. Životinje s ivice velikih događaja. Mreže tetiva Iz okretanja moje majke. Titraju jarebice Lovcu na nišanjenjima. Ikre dok čipkaju Mjesečinu na vodi. Smijeh napuštan od istoka. Ili išibavanje konja U zamjenu za Leševe leptira u herbariju. Kadrovi nadlijetanja crkve Ili slika starice dok se raskikava. Dođeš na rat Kao na čaj u pet. Baš kako grlu nema sjenke. Crvenoj bojici muzike Niti vrtu suda o pustinji.	Petites veines, petites veines par de paroles   Thursday, April 23,2009 at 1:41pm Les yeux des hommes tout récemment bâtonnés. Comme le comportement nuptial de l'eau. Les animaux de borde de grandes évènements. Vaisseaux de tendons De tournure de ma mère. Vibrent des perdrix aux chasseurs sur le points à viser. Œufs de poissons pendant qu'elle brodent La claire de la lune sur la surface de l'eau. La rire abandonné de l'est. Ou la flagellation des chevaux En revanche pour Des cadavres de papillons dans les herbiers. Les cadres des survoles des églises Ou l'image de vieillarde au moment qu'elle détresse ses cheveux. On arrive à la guerre comme en five-o'clock-tea. Justement comme si la gorge n'a pas d'ombre. À la couleur rouge de musique. Ni de jugement au désert.
Ćićina priča o sobi Monday, April 20, 2009 at 11:54pm Veliš Duša je bjelanjak Dok iscuruje u gnijezdu. Konačno staklo Iz priče o napetosti jezera. Svi čamci pate od kopna. Imaju takve scene Na goblenima. Nebo koje je izbjeglo kišu. Dođe nam po ptice. Opožarena strana Itake. Imena muzeja na noćnom tramvaju. Veliš Postani vjetar Prije nego on postane opasan Za svijeće paljene za tebe. Između svih primoranosti. Vijorenje gline pod muhama. Kad ti se pliš naježio.	Le recit de Ćićo au sujet de chambre Monday, April 20, 2009 at 11:54pm Tu dis L'âme est le blanc d'œuf quand écoule dans le nid. Le verre dernier Du récit sur la tension de las. Tous les barques souffrent de rivage. Il existaient de telles scènes sur les gobelins. Le ciel qui a éviter la pluie. Il nous arrive près d'oiseau. Le côté incendié d'Ithaque. Les noms de Musées sur le tram de nuit. Tu dis Deviens le vent Avant qu'il ne devient pas dangereux Pour les bougies allumées à toi. Entre de tous priorités. Flottement d'argile sous les mouches. Quand la peluche à toi s'est hérissé.
.Dvije praznine od mene Friday, April 17, 2009 at 12:38am Tijela vrabaca nad crkvom. Vanjska strana očiju Ili pripreme lova na obrok. I etida i pištolj Mogu se repetirati. Vojni svećenik veže pupak Novomatere na dajcu. Jagodice smežurane Bijelim mokrim vešom. Raspremao sam Svoju pjesmu pa je bilo I šapica i sanskrtskih Opisnina.Ostaju još Nakupine straha.Kao u ženama iz Bosne.Ili u Bogaljevoj kapi na šanku.	.Deux vides de moi Friday, April 17, 2009 at 12:38am Les corps de moineaux au-dessus de l'église. Le côté extérieur des yeux Ou la préparation de la chasse pour le repas. Et l'étude et le pistolet se peuvent répéter. Le prêtre militaire ficèle nombril de nouvelle-accouchée sur la Deutz. Les pulpes ridés Par le sous-vêtement blanc mouillé. J'ai démonté Mon Poème et il y avait à part de petites pattes et de descriptions en sanskrit. Il restent encore des amas de peur. Comme en femmes de Bosnie. Ou dans la casquette d'estropié sur le bar.
Sav Cvijetić ovoga svijeta Tuesday, April 14, 2009 at 12:59am Nema opisa da stvara Ikakvu svetkovinu. Preci na prečici.Ogrnuti Kao nakon spaljivanja. Negdje si čitao ili si Pipao više niti sam ne znaš. Lutkar koji u mraku Može uvrtati glave. Odaje mladih matera Mirišu na vratne vene. Psi se oponašaju šutke. Kao nomadi bez imena za more. Kada svi umremo Prva će ustati mama da otvori Prozore.Zvat će na doručak A nitko neće ustati. Niti će iznositi drva za njom. Čim se vrati ležaju Presvučena u dugotrajniju Tridesetgodišnju košulju. Reći ćeš brate kako je to raj Biti tolika ranjivost.	Toute Cvijetić1 de ce monde Tuesday, April 14, 2009 at 12:59am  Il n'existe pas la déscription qui crée N'importe quelle fête. Les ancêtres sur le chemin de traverse. Revêtis Comme après la crémation. Quelque part t'as lit ou Palpait ni toi seul tu ne sais plus. Montreur de marionnettes qui même dans le noir peut viser de têtes. Les pièces de jeunes mères Répandent des odeur de veines de cou. Les chiens s'entre-imitent tacitement. Comme des nomades qui n'ont pas le nom pour la mer. Quand nous tous serons morts Maman va se lèvera en première pour ouvrir de fenêtres. Elle va appeler à manger mais personne ne se lèvera. Ni porter du bois derrière elle. Dès qu'elle revient au lit changée en la chemise de long durée de Trente ans. Tu vas dire mon frère comment c'est ce Paradis Être un telle vulnérabilité.
I kako su ti velike oči Monday, April 13, 2009 at 12:07am Mlijeku je u sisi mrak. Imena mostova Jedu bostan na nasipu Među tenkistima. U proljeće Šume dopiru pticama Do koljena.Okapine Iz gaze na urariji. Ili kako ti to već Prelazi u naviku. Gazovi Rajne ili tek Osušene ikone. Gradovi srušeniji Kada se okreneš prema Jadranu.I evo Jučer je bila godina od svega.	Et comment t'as de grands yeux Monday, April 13, 2009 at 12:07am Il est noir ai lait dans la mamelle. Les noms de ponts Mangent de mêlons sur la digue Parmi de chauffer de chars. Au printemps Des forêts atteignent Aux genoux des oiseaux. Amas Des gouttes de bandage à l'infirmerie. Ou comme cela passe en ton habitude. Les gués de Rhin ou les icônes tout à l'heure séchées. Les ville plus ruinées Quand tu te tourne vers La mer Adriatique. Et voilà Hier faisait une année pleine aux tout.
Dnevnik Saturday, April 11, 2009 at 12:17am Otkomadili se napokon Bivši zanosi. Zrak udahnut Za kazati baš te riječi. Prepoznajem Uginula razdoblja Među svojim slovima. Uhodavano kao Nestajanje. Riječima umiru bebe I posteljice ih dugo bole. Potom su i šapice I irvasi otišli mi iz pjesama. Danas čak i plaše Jedna drugu Iznutricama zareza.	Le Journal Saturday, April 11, 2009 at 12:17am Anciens enthousiasmes se sont Enfin dépiécés. L'aire aspiré justement pour prononcer ces mots. Je reconnais Des ères crevées Entre mes lettres. Enchâssement comme La disparition. Aux parole se meurent de bébés et les placentas leur longtemps font mal. Puis et les petites pattes et les rennes sont parti de mes poèmes. Aujourd'hui même font la peur l'une à l'autre Par les viscères de virgules.

1Jeu de mot- Nom familial en sens de Petite fleur

 

Lozinke,webovi,haikui Friday, April 10, 2009 at 4:32pm Tetrijeb tenk Tetovo Kozara kamen Karlovac Mostar more Moskva Kos kostur Kosovo Ban bostan Bosnia Blues kosa Wietkong Mraz nož Filoktet Vijek vrijeme Vojska Tikrit tišina Tarkovski Mandeljštam krčag Majstor Posao češljanje leševi Košare crvenjenje jagode Crvenjenje crvi šavovi…	Mots de passe, webs, haïkus Friday, April 10, 2009 at 4:32pm Tétras, tank, Tetovo Kozara,karst,Karlovac Mostar,mer, Moscou Kosovo,corail,corbeau Ban,Bosnie,bombance «Boulot, métro, dodo» Couteau, Cocteau,Philoctète atemporel,armée,à jamais Thiecrite, Tarckovsky,taire Mandelstamm,cruche Maître Devoir peigner cadavres Corbeilles rougir fraises Rougissement ver de terre suture...
Samo do pola,Cvijeta Thursday, April 9, 2009 at 12:13am Sada je svejedno. Mrlje na podu pučke kuhinje. Ili praporak Na šamanskom tirzosu. Počneš Zapuštati rukopisanje. Pod tušem shvatiš Da su ti i testisi sijedi. Grč nečije donje usne U publici. Neprecizan i mokar kao Zadnji Dan republike. U limfovode Više ne zalazi sumnja. I sve više o nebu mislim Praznoruk i u pidžami.	Seulement à demi, Cvijeta   Thursday, April 9, 2009 at 12:13am   Maintenant il est égale. Les taches sur parterre de la cuisine populaire. Ou grelot Sur le thyrse du chaman.   Tu commences à négliger l'autographe-ion. Sous le douche comprend Que même de couilles à toi sont gris. Le crampe du lèvre inférieur à quelqu'un Dans la publique. Imprécis et mouillé comme La dernière Fête de la République.   La doute ne fréquent plus Des vaisseaux lymphatiques Et je pense de plus en plus Aux mains vides et en pyjamas de ciel .
Kafkanje u mjestu Sunday, April 5, 2009 at 11:42pm Priča sastavljana Od riječi od kojih se ne živi. Kao kosa Snajperistove kćeri Na idealnom vjetru. Vojska u Razmijenjenim vrtovima. Proljeće Ili žurba zvijeri Da se premramori u fontani. Mastim krilca Rasuđujem vene. Sveci i sisavci Nepotrebno vrući. Kao kiša u njihovoj zastavi.	Faire Kafka en place   Sunday, April 5, 2009 at 11:42pm L'histoire composée De mots de qui on ne vit pas. Comme la chevelure De fille de snipers Sous le vent idéel.   L'armée dans Les jardins échangés. Le printemps Ou l'empressement de la bête D'être transformée en marbre de la fontaine. J'oins ailette Discerne de veines.   Des saints et des mammifères Sans aucun besoin chauds. Comme la pluie dans leur drapeau.
Pilatnina Wednesday, April 1, 2009 at 6:58pm Konji se linorezuju i stabla Cure u hladovinu. Nečije vrijeme prelazi u mene I ispuzava na prozor. Sklonost Ratnih udovica da se Razmeću sisama. Danas napokon učim Zviždati Sklopljenih očiju. Kao pred snošaj ili plakanje. Jaja se zaokružuju u pticama. Psi uz graničare civiljuju. U masovnim grobnicama Klupe su sve praznije. Kao mrtav kut kao partizanska bista Kao nokti.	Tribut de Pilat   Wednesday, April 1, 2009 at 6:58pm Les chevaux se font en linotype et les tronc Écoulent dans l'ombre. Le temps de quelqu'un passe en moi Et grimpant rampe à la fenêtre Prédisposition de veuves de guerre de se pavaner Par leurs seins. Aujourd'hui enfin j'apprends à siffler aux yeux fermés. Comme avant le coïte ou La pleur. Les œufs s'arrondissent dans Des oiseaux. Les chiens près des soldats confinaires deviennent civiques. Dans les tombeaux collectifs Les bancs sont de plus en plus vides. Comme coin mort Comme buste de partisan Comme des ongles.
Stigli,ćićo Monday, March 30, 2009 at 12:35pm Na staloženom ulazu Mramore se lavlje gubice. Žito Neozljeđeno od Svakodnevne izdaje. Bronca se zavajava prstima. Pucanj Odlazi biti glazbeni Period municije. Anđelu se rašiva šinjel Od pijeska. Između leptira i tenka Gmizaju gusjenice. Ideje o voću Farbaju stabla do koljena. Sjenkom možeš S mača skinuti podne. Ako zavoliš sunce za vratom.	Arrivés,Ćićo Monday, March 30, 2009 at 12:35pm À l'entrée rassise Les mâchoires de lion se marmorisent Le blé Sans lésion de Traitrise quotidienne. La bronze dupe de doigts lui seule. Le Tire Part À être l'ère de munition. La capote d'ange se déchire Par le sable. Entre le papillon et le tank Rampent des chenilles. Idées sur des fruits Colorent les fruitières jusqu'aux genoux. Par l'ombre tu peux De l'épée enlever le midi. Si tu commence à aimer le soleil sur ton cou.
Indijansko ime Jude   Wednesday, March 25, 2009 at 12:43am Ruka majke Izvučena iz obezglavljene kokoši. Darko danas Sakuplja ugljenisane Ratne pokliče. Mlad rukopis Dignut na kub tinte. I kako u Norveškoj za jake zime Griju zemlju da kopaju grobove. Pogodak i cilj Ne zbivaju se isti dan. Biti zlatnik Ušuškan u plućnoj maramici. Na ivicama ptice Nema nikakvih vena. Ili vatre.	Le prénom de Juda à l'indien   Wednesday, March 25, 2009 at 12:43am La main de mère Tirée de la poule décapitée. Darko aujourd'hui Ramasse cris de guerre Carbonisés. Le jeune manuscrit Indexé sur cube d'ancre. Et comment en Norvège durant la forte hiver Avant de piochage Réchauffent le sol destiné aux fosses tombales Coup portant et le but Ne se passent pas le jour même. Être sequin Enveloppé dans la plèvre. Au bords des oiseaux Il n'a pas aucune veine. Ou du feu.